Историјат утврђивања спортске припремљености

Рад на унапређењу квалитетног и врхунског спорта је једна од најзначајнијих континуираних делатности Завода од његовог оснивања до данас. Он се одвијао кроз проверу спортске припремњености спортиста, посебно врхунских, стручно саветодавну помоћ спортистима, тренерима и спортским организацијама, предузимањем спортско - хигијенских мера за стварање повољних услова у спровођењу тренажног процеса и такмичарске активности, кроз развојно-истраживачки и научно истраживачки рад, усавршавање стручног кадра у области спорта и пружање стручно-техничких услуга.

Већ у првим годинама рада, у Заводу су почела прва испитивања нивоа припремњености спортиста. 1964. године, урађена је прва мултидисциплинарна методика испитивања припремњености спортиста, која је омогућила да се тестирање врши са више аспеката значајних за процену спортске припремљености. Интердисциплинарни састав тима који је урадио ову методику омогућио је да она обухвата здравствени статус, морфолошки развој, функционалне могућности, психолошки статус и опште и специфичне физичке способности. Током њене примене у пракси она је мењана и усавршавана и као таква примењивана све до унифицирања тестова и методологије тестирања спортиста, на нивоу тадашње Југославије 1983. године у којој су учествовали најпозванији југословенски стручњаци из Београда, Загреба и Љубљане. Посебан допринос унификацији тестова и тестирању спортиста дали су сарадници Завода: Предраг Гавриловић, Љубица Бачанац, Радивој Брдарић, Љубиша Лазаревић, Миливоје Матић, Бранислав Милишић, Милева Радовић и Срђан Савић.

У дугогодишњој пракси утврђивања спортске припремљености у Заводу, увек је примењиван интердисциплинарни приступ.

Примењивана методологија тестирања спортиста садржи:

• утврђивање здравственог статуса

• утврђивање функционалних могућности

• утврђивање моторичког статуса

• утврђивање психо-социјалног статуса и степена психолошке припремљености спортиста

Повремено су примењивани и утврђивање техничке и тактичке припремљености и анализе такмичарске активности.

У оквиру ових тестирања Завод је међу првима применио поједине методе. У периоду од 1962. до 1968. године примењене су спироергометријске методе за утврђивање аеробне моћи, анаеробног прага (stеady state), у циљу утврђивања тзв. опште издржљивости. Такође је примењивана телеметријска електрокардиографија помоћу апаратуре која је развијана уз помоћ сарадника Завода. Истовремено је ренгенски одређиван волумен срца спортиста, утврђивана толеранција недостатка парцијалног притиска кисеоника при спортском напору (спироергометријски у затвореном систему, клима барокомори и на надморским висинама већим од 2000 метара) и оксиметрија, у оквиру припрема спортиста за Олимпијске игре у Мексику 1968. године. Такође је вршено испитивање низа биохемијских параметара код спортиста при различитим физичким оптерећењима у нормалним и хипоксичним условима (млечне киселине, шећера, беланчевина и њихових фракција и хормона коре надбубрежне жлезде).

Почетком седамдесетих година у спироергометријска испитивања уводи се метода vita maxima. Такође је у Заводу први пут примењен SELSPOT систем за кинематичка испитивања.

Наставак